Апатински рит

Подручје Апатинског рита представља подручје величине преко 5.000 хектара који се простиру дуж леве обале Дунава, настављајући се на Моношторски рит, у шумско-мочварном појасу насталом радом реке Дунав, од Апатина до моста код насеља Богојево. Заједно са Моношторским ритом чини целину Специјалног резервата природе "Горње Подунавље", данас тек дела некада много веће поплавне долине Дунава. За разлику од свог "северног" суседа, који је изградњом одбрамбеног насипа готово у целости остао одсечен од Дунава, Апатински рит се својим већим делом и данас налази у поплавној зони, што га чини једним од ретких преосталих целовитих подручја на којима владају готово неизмењени хидролошки услови који су и учинили ово подручје тако биолошки разнолико. Изливајући се и повлачећи сваке године, Дунав наноси плодни муљ из кога се изнова рађа више него богат живи свет овог подручја. Читавих 3.500 ха Апатинског рита под директним је утицајем водног режима друге највеће европске реке, бивајући периодично, најчешће у пролеће, поплављено, носећи са собом велике количине отопљеног снега са планина. Због задржане изворности водног режима, на овом подручју су се задржала карактеристична ритска обележја, као што су последњи велики фрагменти природних ритских шума, састављених од врба, топола и храстова, као и бројни рукавци, мртваје и баре, који овај рит сврставају у ред најзначајнијих мрестилишта на подручју читавог тока Дунава. Налазећи се управо наспрам Копачког рита, односно ушћа Драве у Дунав, представља јединствену и нераскидиву еколошку целину значајну за опстанак многих врста везаних за влажна станишта, понајвише птица као што су црна рода, орао белорепан и бројне чапље. Осим као изузетно важно поплавно подручје, Апатински рит се, најзад, издваја и као подручје на коме су се одржале неке од најлепших традиционалних вредности живота у Подунављу, попут бродотесарства и риболова. Иако не у мери у којој су се ове делатности некада одвијале, и данас је жива традиција дунавских аласа и прављења карактеристичних чамаца, тзв. "апатинаца".

Апатин је општина која по попису из 2002. године има 32.813 становника. Од укупног броја становника ове општине највише је Срба и то 20.216 или нешто мало више од 61%. Приближно исти број је уписаних Мађара и Хрвата: 3.785 становника апатинске општине изјаснило се као Мађари, а 3.766 становника се изјаснило да је хрватске националности.

Становништво апатинске општине чине још и Румуни којих је 1.191, Црногорци којих је 109, Југословена је 727, Албанаца је 26, Бошњака 3, Бугара 2, Буњевца 41 и само један Горанац. Као Македонци изјаснила су се 32 становника ове општине, Муслимана је 45, Немаца 159, Рома 524, Руса 6, Русина 9, Словака је 39, Словенаца 25, Украјинаца 3, а као Остали изјаснио се 81 становник општине Апатин.

У апатинској општини у категорију Неопредељени уписало се 1893 пописаних, у категорији Непознато уписано је 71 лице, док је регионалну припадност исказало 59 становника ове општине.

У самом граду Апатину живи 19.289 становника, у Купусини 2.370, Пригревици 4.786, у Свилојеву 1.354, доку у Сонти живи 4.994 становника.

У апатинској општини, у односу на попис из 1991. године, присутан је природни прираштај, али само на нивоу града Апатина, док је у сеоским срединама приметан негативан наталитет. Тако у граду Апатину данас живи 1.379 становника више него 1991. године, док су сеоске заједнице "сиромашније" за 370 становника.

У северозападном делу пространих бачких равница, на левој обали Дунава, сместио се Апатин, један од најлепших градова Војводине.

Изузетно повољан географски положај, близина реке и природна богатства овог краја (плодно земљиште, шуме поред реке, обиље рибе по ритовима и рукавцима и дивљач у шумама) одувек су привлачили људе да се овде насељавају, па се тако још у праисторији смењују културе Сармата, Келта, Гота и других народа.

У И веку, за време римских освајања, насеље је претворено у војни шанац са утврђењима и имало је значајну улогу у одбрани провинције Паноније. У ВИ веку долазе Словени, а 896. године Мађари и на овом простору оснивају своју државу у којој су ипак Словени чинили већину становништва.

Апатин се први пут спомиње у писаним документима 1011. године, а име је добио по опатији Калочке бискупије.

У XИВ и XВ веку на овим просторима су феудална имања, чији су господари подигли дворце око којих се насељавају рибари, ловци, лађари и воденичари. Апатин се 1417. године спомиње као посед Стефана Лазаревића. Под турску власт пао је 1541. године и био под њом пуних 140 година.

Део избеглица из велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године насељава се у Апатину, Сомбору и Пригревици. 1748. године у Апатин долазе немачки колонисти, а српска насеља су силом расељена, углавном у Стапар. Колонисти су дошли из разних крајева. Сабирни центар је био у Улму, а одатле су превожени Дунавом до Апатина, који је постао главна база немачке експанзије у Војводини, добијајући притом и посебну подршку у развоју. Недалеко од пристаништа подигнута је црква и изграђен центар са тргом. Подижу се јавне зграде, школе, рибарске станице, занатске радионице и стамбене зграде. Дворска комора убрзано подиже и привредне објекте: 1756. пивару и пецару, а 1764. једну од највећих текстилних радионица у Бачкој. 1760. године Апатин је проглашен за град и стално трговиште са посебним статусом.

Крајем XВИИИ века катастрофална поплава продрла је у стари центар, уништила га са свим објектима, те са собом однела и пола насеља. Нови центар формиран је североисточно од Пиваре, чиме је утемељено уобличавање града које се у великој мери сачувало и до данас. Током XВИИИ и прве половине XИX века Апатин је доживео снажан економски успон, пре свега захваљујући занатству, трговини и бродоградњи. Већ 1869. године основане су банке и штедионица, чиме су отворена врата и убрзаном индустријском развоју. Велики број циглана (36) производио је циглу и цреп, а њима су грађени и покривени многи објекти у Бечу и већина у Пешти. 1912. године Апатин је повезан железничком пругом са Сомбором и Сонтом. 1920. године основано је бродоградилиште, које је у новије време модернизовано и једино на целом току Дунава опремљено специјалним лифтом за брзо извлачење бродова на док.

После капитулације Југославије 1941. године Апатин је ушао у састав Хортијеве Мађарске. За време Батинске битке фронт се протезао све до Апатина и Богојева, а сам град је постао права ратна база. Партизанске јединице ослободиле су Апатин 24. октобра 1944. године.

Према плану колонизације, новембра 1945. године, у Апатин су стигле прве борачке породице из Лике и национални састав града је промењен. До 1953. године укупно је насељено 1.061 породица са 6.258 чланова.

Општина Апатин је лоцирана, у оквиру простора Војводине, на крајњем западу, односно, на подручју западне Бачке и налази се на 45° 40' северне географске ширине и 18° 59' источне географске дужине. На основу величине своје територије (333 км2) може се сврстати у групу средње великих покрајинских општина. Изузетно повољан географски положај, позиционираност непосредно уз леву обалу велике међународне реке Дунав (тзв. "плава европска магистрала"), представља додатни потенцијал општине. Поред ове природне, западне границе, општина Апатин се на северу и североистоку граничи са територијом општине Сомбор, а на југу и југоистоку са општином Оџаци. Уз град Апатин који представља административни, привредни, просветни и културни центар, на подручју апатинске општине се налази још 4 насеља сеоског карактера: Свилојево, Купусина, Пригревица и Сонта.

Дунав код Апатина

Град Апатин као и целокупна територија општине Апатин, лежи на северном делу реке Дунав, на његовом протоку кроз Србију. На подручје општине улази на 1409,5 км од извора, а напушта га на 1367 км, тако да укупна дужина његове "апатинске" деонице износи 42 км. Дунав на овом сектору има незнатан пад, који од државне границе до ушћа реке Драве износи 5,71 цм/км (брзина протока Дунава код Апатина је 1,5-2,0 м/с). Због ових околности, река северно и јужно од Апатина тече веома споро, а при високом водостају склона је да мења корито, тако да је карактеришу бројни, јако развијени меандри, и активни и напуштени. Регулацијом Дунава и подизањем читавог система одбрамбених земљаних насипа, одвојени су од главног речног тока многобројни меандри и створене мртваје.

Веће мртваје северно и јужно од Апатина су око Блажевца, Великог и Малог Казука, Кучке, Ментеша, Петреша, Зверињака, Сребренице, Голића, Порића, Мариног пруда... Најчешћи називи за ове некад активне токове, а данас затворене површине су Стари Дунав (или Дунавац), Тихи Дунав, Мртви Дунав и сл.

Максималан водостај Дунава код Апатина регистрован је 25. јуна 1965. године и износио је 825 цм, док је минимални водостај од -118 цм, забележен 7. јануара 1909. године. Висина водомера код Апатина износи 78,81 м надморске висине. Просечна ширина Дунава на апатинском сектору износи 750 м (при водостају од 4,50 м), са просечном дубином од 15 м (минимална дубина је констатована у Старом зимовнику -2,20 м, док је максимална измерена код Рибарске централе -32 м). Температурне вредности воде се крећу од минималних 0 °Ц (у периоду јануар-март) до максималних 25,6 °Ц (током јула месеца).