Галерија "Милан Коњовић" у Сомбору
Године 1966. отворена је Галерија са именом Милана Коњовића (Сомбор 1898 - 1993), сликара, који спада у сам врх српске и југословенске модерне и који својим изложбама већ тридесетих година прошлог века афирмисао у Паризу.
У Галерији "Милан Коњовић" се од њеног отварања, 1966. године, хронолошким поставкама и тематским изложбама презентују дела Милана Коњовића, која је уметник даровао свом родном граду. Донација која је првобитно садржала 500 дела (уља, пастела, акварела, темпера, цртежа и једну таписерију, насталих од 1913. до 1963), перманентним новим поклонима Милана Коњовића више је него удвостручена (данас садржи 1.060 уметникових радова и даје репрезентативни пресек кроз његово укупно стваралаштво, од 1913. до 1990. године, када је са 92 године престао да слика).
Тај богати фонд омогућава динамичну и разноврсну изложбену активност, како у самој Галерији, тако и у другим срединама. У свом изложбеном простору Галерија је до сада остварила 59 изузетно запажених презентација (11 хронолошких поставки, свака са око 150 експоната и 48 тематских изложби). У сарадњи са сродним установама, у другим срединама је било 140 изложби Милана Коњовића, међу којима и оне антологијске у Будимпешти (1971.), Прагу (1973.), Паризу, Гранд Палаис (1985.) и Москви (1987.), на којима су, при најстрожој селекцији доминирали радови из колекције Галерије "Милан Коњовић".
Галерија "Милан Коњовић" је центар за сакупљање, обраду и изучавање документационе грађе о уметничкој личности Милана Коњовића, те располаже богатом хемеротеком, фототеком, филмотеком и великим бројем видео-записа. Издавањем монографија о великом сликару и штампањем каталога изложби (6 монографија, 61 каталог и 1 зборник), као и графичких мапа и листова, постера, плаката и репродукција у боји, Галерија је развила и разгранату издавачку делатност.
Милан Коњовић о сомборском Венцу
"Нема града с таквим центром. Венац око њега је скоро савршен булевар. У средишту Венца постоји извесна, рекао бих, музичка ритмика. Као што у музици постоји главни мотив, и као што се из њега развијају споредни мотиви, тако се сомборском Венцу из центра гранају "спољне" центрифугалне улице.
Али како се гранају? Нису праве, свака има полукружни облик, свака кривуда. Ја то називам грљење улица. То грљење Сомбору даје интимност, топлину, људскост... и то је заиста драгоцено.
Цела културна традиција Сомбора може се објаснити тим паметним, интелигентним, савременим и стручним решењем његовог Венца. У том тлоцрту све је предвиђено. Рецимо, улице не избијају једна на другу, свака је за неколико корачаја померена. Тако се, док човек хода једним правцем, увек отвара нови видик. Кроз Сомбор се човек не креће праволинијски, увек мора обилазити, пролазити, заобилазити... то разбија монотонију, у томе има хуманости. Осим тога, такав распоред улица врло је практичан: ветар никада не може ударати пуном снагом кроз град. На све се рачунало. План Венца радио је прави уметник."