{gspeech}29.06.2010. године одржан је завршни састанак „Превенција болести зависности у локалним заједницама“ на којем је између осталог изнет и евалуацијски извештај о реализацији другог програмског дела који се однос на реализоване Радионице 3. и 4. 

Према договореној временској динамици, настављено је са реализацијом програма превенције и у другом полугодишту, са ученицима В разреда ОШ нашег округа и њиховим родитељима. Радионице су реализоване од друге половине априла до прве половине јуна 2010. године.

У значајном броју школа није било могуће реализовати радионицу са родитељима, што због незаинтересованости и неодазивања родитеља и иначе отежане сарадње школа са њима, што због објективних околности у самим школама. Радионице са ученицима су успешно реализоване.

Евалуацијске извештаје о обављеним активностима, на основу којих је и сачињен овај извештај, доставиле су следеће основне школе: ОШ"Никола Тесла" Кљајићево, ОШ"Алекса Шантић" Алекса Шантић, ОШ "Бранко Радичевић" Стапар, ОШ"Иво Лола Рибар" Сомбор, ОШ"Јожеф Атила" Богојево, ОШ"Петефи бригада" Кула, ОШ "21 Октобар" Сомбор, ОШ "Никола Тесла" Липар, ОШ „Моша Пијаде“ Бачки Брег, ОШ „огњен Прица“ Колут, ОШ „Киш Ференц“ Телечка, ОШ"Вељко Влаховић" Крушчић, ОШ "Петро Кузмјак" Руски Крстур,ОШ "Петар Кочић" Риђица, ОШ“Петефи Шандор“ Дорослово, ОШ "Вук Карадзић" Дероње, ОШ"22 Октобар" Бачки Моноштор, ОШ"20 Октобар" Сивац, ОШ "Лаза Костић" Гаково, ОШ "И.Г. Ковачић" Станишић, ОШ „Коста Стаменковић" Српски Милетић, ОШ  „Марко Орешковић“ Бачки Грачац, ОШ „Аврам Мразовић“ Сомбор, ОШ „Киш Ференц“ Свилојево.

 

Из извештаја о активностима види се да је активностима обухваћено укупно 732 ученика, што је половина обухваћених ученика током првог полугодишта. У овом моменту је нејасно да ли остале школе нису реализовале активности, или су их пак реализовале, али нису доставиле извештаје. Радионици намењеној родитељима, према извештајима добијеним из школа присуствовало је  232 родитеља. Из овако малог одзива (а мали је ако уважимо чињеницу да на нивоу округа имамо 1200 ученика), можемо закључити неколико ствари: тешкоће школа да сарађују са родитељима, незаинтересованост родитеља за овакве садржаје и начин рада, тешкоће школа да и рад са родитељима укључе у репертоар својих активности и слично.

Радионице су реализоване углавном према добијеним сценаријима, уз природне импровизације с обзиром на специфичну бројност, структуру, знања и вештине сваке групе.

Када су у питању радионице намењене ученицима, из достављених извештаја евидентно је следеће:

Претходне радионице оставиле су позитивне ефекте на ученике те су радионици „Како рећи не“ пришли врло отворено и са предзнањима са претходних радионица (поготово са радионице „пријатељство и наговарање“ која се управо бавила вршњачким притисцима). У великој већини школа ученици су били врло активни, заинтересовани, са богатим и садржајним дискусијама. У само две групе било је приметно да су деца још увек затворенија и у извесном отпору према теми. Ови отпори су савладавани уз подстицаје водитеља и постепено укључење појединих ученика, па су се и други активније односили према теми. Приметно је да је велика већина ученика схватила да су понуђене ситуације за анализу веома блиске њима и људима око њих, односно да се реално дешавају. Из тога разлога износили су своја запажања, давали предлоге како решити ситуацију и сл. Ученици су углавном спремни за отворену дискусију о теми радионице, просечан индеx отворености је 4,62.

У групним дискусијама углавном није било дилема да ли треба одбити дрогу, једино је споран био начин на који би то требало урадити. Анализом ситуација које је нудио сценарио радионице ученици су се нашли у тзв „ситуацији конфликта истовременог двоструког одбијања“, тј кад им је истовремено страшно и да пробају дрогу али и да не послушају пријатеља. Један број ученика био је  запрепашћен чињеницом да их најбољи другови  уопште могу понудити: лепком, цигаретом,алкохолним пићем... Многи ученици нису били у потпуности оснажени да одлучно кажу не ако им дрогу или долазак на место где ће им бити понудјена дрога понуди неко кога познају па су радије смишљали изговоре уместо одлучног НЕ (  ’’Не могу доћи на журку јер ми не дају мама и тата, морам да учим, не волим тај сок“...). Овакав сазнајно емотивни конфликт који управо и провоцира радионица, код деце је произвео низове осећања попут: срам, незадовољство, непријатност, нервоза, превареност, напуштеност...

Предложени „цоол начини“ да се одупру притисцима наилазили су на позитивне реакције код ученика. У појединим групама су ти начини одглумљени, у неким групама су прављени панои са различитим „цоол начинима“ који су доступни на видљивим местима у школама, а на појединим групама су ови начини били „окидач“ да деца изнесу своје сопствене начине одупирања притисцима. Ови начини показали су се као позитиван подстицај да се дрогама каже јасно НЕ, уместо да се налазе различити изговори када ученици треба да одбију дрогу

Деца су препознала и значај обраћања старијим особама у циљу решавања проблема. Наводе да би пријавили родитељима, полицији, наставницима, стручној служби школе , старијој особи којој верују и слично

У појединим групама деца су су разочарана што дрога уопште има пут до њих. Они би волели да свако ради свој посао и да дрога до њих не може да дође. Разочарани су са радом полиције , која по њиховом мишљењу не ради ништа по том питању. Ученици наводе да у окружењу знају за особе које се дрогирају и продају дрогу, чак је и јавно конзумирају и како деца саопштавају „ником ништа“, све то се и даље дешава.

Ефекти радионица показују да су ученици стекли нека нова знања и информације нпр. некој је деци била новина да мозе да им се и у сок сипа дрога која не би променила укус и мирис тог сока. Такође деци је подстакнут процес  преиспитивања вршњачких односа и притисака, провежбавали су начине да се одупру притисцима и поступају у складу са својим ставовима, да не треба да имају осећање кривице ако не поступају онако како вршњаци од њих очекују, да имају право на своје изборе. Подсетили су се и коме могу да се обрате за помоћ. Генерално, настављен је тренд са претходних радионица у правцу високог вредновања сопственог здравља, одупирања притисцима и изградње јасног отпора према дрогама. На једној групи су чак ученици предложили оснивање школске секције која би се бавила борбом против дроге.

Када је у питању став ученика према неком ко има проблем са дрогом, код ученика се запажају две тенденције: од оне да би покушали некако да помогну (да пријаве његовим родитељима или разредном старешини, да га одговоре итд) до оног да би се дистанцирали од такве особе без икаквог нуђења помоћи и без пријављивања било коме. Ово отвара промишљања о томе на који начин васпитавати децу када је у питању сазнање да њихов друг има проблем...

Просечна оцена радионице од стране учесника је 4,90

Процена  оцена радионице од стране водитеља је 4,67

Водитељи истичу корисност и важност КОНТИНУИРАНИХ превентивних програма, примећују промене у дечјим размишљањима на ову тему и позизивне  ефекте претходних радионица.

Такође сматрају важним едуковање деце о томе како да решавају проблематичне ситуације ако у близини нема старијих особа и неког ко може помоћи да се ситуација реши.

Реализација РАДИОНИЦЕ ЗА РОДИТЕЉЕ је проблематизована неодазивањем родитеља или њиховим слабим одзивом. На основу извештаја из школа, видљиво је учешће свега 232 родитеља. У школама у којима је активност реализована, водитељи су у уводном делу  упознати са проблемом наркоманије у нашем окружењу, као и са темом радионице, након чега им је подељен материјал. У току излагања развијена је дискусија о појединим темама које су интересовале родитеље. У многим групама је примећен почетни скептицизам, ненавикнутост родитеља за овакве облике рада, али су јасно подстакнути да размишљају о ризичним понашањима, нарочито у контексту узраста у којем им се деца налазе. Водитељи су примећивали да се разликују мишљења родитеља који већ имају старију децу која излазе увече, од оних који још немају искустава са вечерњим изласцима своје деце.

 

У великој већини група највећи страх родитеља је да неће на време препознати да им је дете пробало дрогу, и велика је заинтересованост за информативне садржаје о дрогама: како изгледа, како је препознати, како препознати да је дете узимало дрогу и сл.

Родитељи махом препознају за шта је у овом моменту родитељства касно (нпр за - нове почетке, кајање, рађање још једног члана), за шта је рано (миран живот, размишљање о старости, алкохол) и оно најважније- за шта је управо сад право време (планирање будућности, усмеравање деце на прави пут, правилно васпитање...)

Родитељи нису у довољној мери спремни за разговоре о теми наркоманије, што видимо не само кроз (не)одазивање, него и кроз индеx отворености који је 3,60. Јаснији ангажман родитеља намеће се као неопходан циљ који новооформљена тела за борбу против наркоманије при округу треба да ставе себи у задатак. Такође се показује неопходним и размишљање о томе које све ресурсе је могуће покренути да би родитељи јасније схватили да се дрога не дешава „тамо негде“

Просечна оцена радионица од стране родитеља који су присуствовали је 4,83 што свакако говори у прилог занимљивости и корисности ове теме за родитеље.

Просечна оцена радионице од стране водитеља је 4,45 уз наводе водитеља да је било тешкоћа са реализацијом радионица јер су родитељи показивали затвореност, слабију иницијативност и било је потребно уложити напора да се отвори тема која је, по свему судећи, међу родитељима ученика В разреда још увек табу.

Закључак је да је спроведена успешна акција едукације ђака основних школа са територије Западнобачког округа у школској 2009/10 и да ће се са акцијом и радионицама наставити и наредне школске године.

Овом приликом додељене су и захвалнице реализаторима акције{/gspeech}